Интервју: Никола Завишић и Уна Ђелошевић, редитељско-драматуршки тим представе „Слика непознатог“

КАО ПАД С МОСТА, У НЕПОЗНАТО, СВАКА СЕ СУШТИНА УПИСУЈЕ КАО ЉУДСКА СУДБИНА

„Слика непознатог“, копродукција са Стеријиним позорјем, стиже пред публику 15. октобра, на дан зрењанинског позоришта. Представа је инспирисана романом Миодрага Кајтеза „Изложба“, а редитељски део и адаптација поверени су Николи Завишићу и Уни Ђелошевић. Током припрема овај двојац нашао се пред изазовом – како једно сложено дело какав је Кајтезов роман преточити у позоришни комад који пред публиком треба да оголи једну од суштина – људске судбине и реакције на непознато. А суштина у овом случају има управо онолико колико је и ликова у представи, што може између осталог да значи да ће и публика и репертоар добити једну живописну, позоришно колоритну представу – мрачни циркус или хорор мјузикл, како су је описали наши саговорници, у паузама између континуираних проба.

– Предлог за израду представе по роману “Изложба” дошао је од стране управе зрењанинског Позоришта које са мном већ има веома добру сарадњу и на неки начин су ме „увукли“ у целу причу иако је мој кредо, у последње време, рад на ауторским пројектима. Али, на крају ће и ова представа испасти ауторски пројекат иако је заправо она плод наставка размишљања у односу на роман „Изложба“. Да закључим, у питању је адаптација романа, али у потпуно ауторском смеру у којем смо кренули Уна Ђелошевић и ја – каже редитељ Никола Завишић.

– Оно што се овде издвојило као најзанимљивије јесте то како ту сложену временску линију романа пренети на сцену. Роман је заправо један тренутак који се рачва и грана у прошлост и у будућност, односно, условно речено у неку праву садашњост. То је заправо и био највећи изазов са којим смо се срели. Додатно, ликови су веома колоритни и то је додатно појачало узбуђење поводом рада на овој причи – прича на почетку драматуршкиња Уна Ђелошевић.

Како је уопште у данима иза нас изгледало то преношење радње једног специфичног и комплексног романа на позоришну сцену?

У. Ђелошевић: Највећи изазов је било сакупити сво то рачвање романа, „меандре и путиће“ који се дисперзују, затим разабрати шта се када десило, направити једну линеарну причу, а у тренутку када је то престало да буде роман Миодрага Кајтеза и постало обична прича која има почетак, средину и крај, онда смо имали задатак да то опет разудимо и нађемо начин како да сценски дочарамо најјачи утисак који остаје иза романа – а то је да се све и дешава у исто време и да се не дешава, ликови који пролазе и догађаји који се ређају а који асоцирају на прошле ликове и садашње приче… То је стварно био „пар екселанс“ задатак за адаптирање на овај начин.

Н. Завишић: И режирање је било изазов јер се адаптација ради пре него што почне режија, али овде смо радили све паралелно јер другачије није било могуће. Испитивали смо разне путеве, покушавали смо да поређамо хронологију радње онако како се у роману десила. Међутим, схватили смо да то не може, те смо тражили сопствену хронологију и на крају дошли до неког међујезика који је заправо „сценски језик“. Из тог разлога не бих овај наш текст назвао драмским текстом или адаптацијом драмског предлошка, него сценским текстом који је настао кроз емпиријско утврђивање онога шта може и шта не може да се уради на сцени.

Која је конкретно суштина романа „изложба“ одредила правац израде представе?

Н. Завишић: Роман је јако дисперзиван и као што је Уна рекла, „рачва се и грана“ па самим тим има много суштина. Рекао бих да је ово представа која има онолико суштина колико има и ликова, једнако је разуђена као и роман.

Шта је ново што ће ова представа пружити публици?

У. Ђелошевић: Чини ми се да оно најузбудљивије што ће ова представа донети јесте то што се радња симултано одвија на неколико нивоа. Оно на шта треба да подстакне публику јесте да буде отворена и да гледа.

Н. Завишић: Физички гледано, имамо неколико сегмената представе. Један се дешава већ у самој публици која такође има улогу у нашој представи, дакле сегмент који се дешава испред завесе. Затим ту је и сегмент који се одвија иза завесе – свет макета, свет у свету. Представа има ниво микро и макро приче, глумачке игре, игре са малим луткама, са макетама и две камере које се уживо монтирају. Биће доста иновативно јер баш таква форма добро прати дисперзиван садржај романа.

Ако узмемо у обзир роман који је описан као “експлицитна прича о морфологији смрти”, са нагласком да су “ликови као са оне стране живота”, а да је у основи радње заправо “ситуациона логика једне зграде, која се од сопствене ентропије брани жртвујући своје станаре” и да “иза крими заплета, дубоко зароњеног у иронију и пародију стоји прича о неколико опсесивних мотива људске судбине”, колико је од наведеног описа садржаја романа задржано у будућој представи “Слика непознатог”?

У. Ђелошевић: Све што сте навели у питању задржано је у будућој представи на начин на који је то било могуће задржати у медију који није литература. То је све присутно, али и оно што позориште као специфичан медиј може да донесе.

Н. Завишић: Све три наведене ствари су присутне, али оно што је важно истаћи јесте то да позориште на најинтересантнији начин, визуелно или укупно, утиче на сва чула и много ближе може да приближи простор и време као једну димензију, више него што то могу филм, телевизија и било који други медиј. Чини ми се да смо нашли добар метафоричко-алегорично-поетски језик којим тај врло комплексан садржај романа пребацујемо визуелно на сцену. Можда ће ово звучати претенциозно, али рећи ћу да ме комад који смо направили лично подсећа на дела „The seven streams of the river Ota“ или „The geometry of miracles“ које је радио Robert Lepage. Тако да сам пресерећан јер смо, након толиког уплитања тог романа у животе свих нас који радимо на представи, успели да пронађемо адекватан позоришни израз који ће публици бити занимљив.

Шта је фактор заплета у представи?

Н. Завишић: Фактор заплета је непознато. Хајде да кажемо да то „непознато, мистично“ ставља у своју службу одређене ликове у одређеним тренуцима и на тај начин нам заправо концентрише време и простор. Или можемо да кажемо да је заплет представе један „пад с моста“, можда ће то публици звучати интересантније пре него што погледа представу.

Који део представе је најснажније повезан са данашњицом – са неком актуелном друштвеном појавом, стањем, проблемом кроз који као друштво пролазимо?

Н. Завишић: Можемо да кажемо рецимо да је у питању бахатост инвеститора на том неком основном социолошком нивоу јер се ради о претњи да ће се зградица у којој живе јунаци наше приче рушити. Они се уједињују да отерају злокобне инвеститоре који би преко ноћи да руше. Али то је само благи оквир.

Како бисте жанровски оценили представу?

У. Ђелошевић: Као мрачни циркус, хорор мјузикл, црну комедију са певањем и пуцањем…

Н. Завишић: Тачно тако, и ја мислим исто. Чини ми се да сваки лик носи жанр за себе и то се креће јако широко, од неког гротескног пародирања до комедије дел арте. Интереснатно је што отприлике сваки лик третира реалност другачије и зато мислим да је занимљиво стилски јер има онолико стилова колико има ликова и то чини ту дисперзију романа видљивом на сцени, јер „свако може бити главни лик“. Ово је заправо лепо описао Игор Филиповић, драги колега глумац који игра у овој представи. Низ епизодних улога које су добро распоређене и од којих свако може да направи бриљантну малу целину за себе и да изведе глумачки задатак.

Како је глумачка екипа одговорила на ваше предлоге? Да ли сте, као творци представе, од глумачке екипе добили нешто ново?

У. Ђелошевић: Глумачка екипа у саставу Јелена Шнеблић, Сара Симовић, Иван Ђорђевић Џуди, Љубиша Милишић, Миљан Вуковић, Стефан Јуанин, Стефан Старчевић, Звонко Гојковић и Игор Филиповић је сјајна. Одговорили су на наше предлоге феноменално, са отвореном маштом, отвореним умом, са радошћу. Све што смо ми предложили глумци су на то одговорили на најбољи могући начин или са својим предлогом који је надограђивао наше предлоге. Волела бих да увек радим на овај начин.

Н. Завишић: Поред Уне и мене који смо дириговали тим „хором лудим“, веома је важно поменути још Весну Теодосић која је, осим што је костимографкиња, у овом случају цртала и ликове који се појављују као аватари, односно луткице на макети, плакат представе. Весну је на сјајан начин испратила изузетна сценографкиња Благовеста Василева. Могу да кажем да је ово један јак ауторски тим који чине изврсни глумци зрењанинског Позоришта и сви ми остали који радимо на представи. Такође, оно што треба да се каже јесте то да глумци сами свирају на сцени, односно производе звукове и свирају, а све захваљујући изванредном глумцу Звонку Гојковићу којег треба посебно издвојити. Он је донео све инструменте којима се користимо у представи и хвала му на спремности да се упусти у овај радионичарски приступ. Њега нисам познавао пре овог процеса и пресрећан сам што сам га открио.

У. Ђелошевић: Ја бих се надовезала на тај појам „радионичарски приступ“ који често глумцима може да буде и одбојан, али у овом случају је комбинација нашег приступа и компликованог текста који се налазио пред нама додатно узбудио целу ауторску екипу и глумце да на добар начин изађемо на крај с овим пројектом. Због тога бих рад на овом пројекту оценила највишом оценом.

Ближи се премијера и завршетак вашег рада. Како бисте у целини описали искуство у зрењанинском Позоришту?

– Огромну, круцијалну улогу је одиграло поверење које глумци и управа Народног позоришта „Тоша Јовановић“ имају у мене и Уну. Да није било тако, да смо нас двоје само пуки „извођачи радова“, тешко бисмо могли да функционишемо на нивоу какав је сада, а врло је професионалан и узбудљив. Цео процес припреме једне представе заснован је на чистом поверењу и љубави која је међу нама. Успевамо да савладамо некад баш тешке изазове и задатке које нам роман задаје и мислим да ћемо на том таласу да „одсурфујемо“ у, надам се, врлу занимљиву и узбудљиву позоришну причу „Слика непознатог“ – каже Никола Завишић на крају разговора.

– Бескрајно хвала управи и глумцима којима треба рећи браво, јер пробе више личе на филмски сет него на класичан позоришни процес. Ради се брзо а притом дубоко, стварно посебан процес у нашем случају – закључила је Уна Ђелошевић.

Б. Латиновић