Интервју припремила: Бојана Латиновић
Комад „Љубинко и Десанка” биће премијерно изведен у Народном позоришту „Тоша Јовановић“ у суботу, 9. септембра, у 20 часова. У режији Милана Нешковића и драматургији Јелене Мијовић, чувено дело Александра Поповића добиће другачији крај. Током 90 минута колико представа траје публика ће имати прилику да гледа игру четворо глумаца – Саре Симовић (Десанка, са пиленцетом), Милана Колака (Љубинко, са амрелом), Ивана Ђорђевића (Августа, са гитаром) и Јована Торачког (Шпијалтер, са холендером). Очекује се да ће овај комад посебно бити интересантан младој публици у Зрењанину, јер ће имати прилику да препозна карактерне особине ликова с обзиром на актуелни тренутак.
– Александру Поповићу, као писцу, увек се радо враћам, поготово када сам у прилици да у позориштима имам одговарајућу поделу за неки од његових комада. Када сам упознао Сару Симовић и Милана Колака, двоје изузетно талентованих младих глумаца који су притом из унутрашњости Србије, некако се истог тренутка наметнула идеја да би њих двоје били идеални да играју те улоге. Моја инспирација генерално увек полази од поделе и глумаца који ће ту представу играти и носити и после премијере, онда када се мој посао заврши – каже редитељ Милан Нешковић.
Једна од примарних ствари којом се редитељ водио јесте један од доминантних момената времена у којем живимо – одсуство емпатије у друштву. Управо је тако драмски текст и прилагођен, са циљем да врати веру и наду у љубав и бољу будућност, нарочито између младих људи.
– Драматуршкиња Јелена Мијовић и ја смо имали озбиљних интервенција у тексту. Драма Александра Поповића „Љубинко и Десанка“ нема баш тако оптимистичан крај какав сам желео, а то је да љубав апсолутно побеђује. Драматуршку интервенцију смо урадили пре свега у погледу скраћивања текста, а онда и у додавању неких сцена из ТВ серије „Цео живот за годину дана“, чији је сценарио писао управо Поповић. Гледајући ту серију, узимали смо неке одломке. Нисмо „дописивали“ Александра Поповића – пренели смо сваку реч која је изговорена у серији, онако како је он и написао, али смо направили неки мини колаж како бисмо моју ту идеју да „љубав на крају победи и врати веру у бољу будућност“ могли да изведемо. То је једно потпуно другачије читање „Љубинка и Десанке“ од онога какав је стварно крај оригиналног дела.
Рад са четворо глумаца зрењанинског Позоришта био је врло инспиративан…
– Зрењанинско позориште има велику привилегију јер тренутно запошљава двоје фантастичних, ако не и најбољих младих глумаца. То је и привилегија публике. Говорим о Милану Колаку и о Сари Симовић која ће тек постати велика и филмска и позоришна глумица. Овај комад није писан за тако младе људе, али ми смо га прилагодили управо тој причи о љубави. Мислим да управо младост глумаца, наравно и њихов таленат, могу да утичу на младе људе тако да им врате емпатију и веру у бољу будућност јер на њима ће та будућност и почивати. Дефинитивна ствар због које сви треба да похрле у Позориште јесте неспорни квалитет ово двоје глумаца, наравно уз Ивана Ђорђевића Џудија и Јована Торачког, као старије и два барда зрењанинског Позоришта.
Познат као редитељ који глумцима даје слободу да се изразе и унесу себе у лик онако како они то желе, Милан Нешковић је и у процесу стварања зрењанинског комада „Љубинко и Десанка“ веровао да ће таквим приступом представа добити своју најбољу верзију.
– То је мој редитељски приступ увек и свуда. Имам апсолутно поверење и никада не наговарам глумца да треба да игра моју верзију одређеног лика, него тражим да сам пронађе сопствену верзију. Мој посао у зрењанинском Позоришту се завршава 9. септембра када је заказана премијера, а глумци су ти који ће, надам се и наредних десет година, једном или двапут месечно долазити да играју ту представу. Себично би било са моје стране да размишљам искључиво о премијери а не о животу те представе и о задовољству једног уметника да се поново враћа некој улози, а то је једино могуће када је она део њега – закључио је Нешковић.
Драматургија: Јелена Мијовић, Костимографија: Биљана Гргур, Сценографија: Марија Калабић, Кореографија: Андреја Кулешевић, Лектор: Саша Латиновић
Прва реприза представе игра се 30. септембра у 20 часова.