АРАНКА АЛЕКСИЋ је кројач-модиста у Народном позоришту „Тоша Јовановић“ од 2002. године. Сваки израђени костим, на Луткарској и Драмској сцени дело је њених руку. Прирoда посла је највише усмерава на рад са костимографима, али она истиче и важност комуникације са глумцима.
– Задатак костима је да окарактерише улогу у представи, да је „упакује“ у целину. Када идемо у позориште, и пре него што глумац проговори и било шта се деси, видимо сцену и знамо које је доба, онда видимо костиме и схватимо какав је карактер улоге. Костим је за публику тај први визуелни контакт – каже Аранка Алексић на почетку разговора.
Како изгледа процес израде костима у Народном позоришту „Тоша Јовановић“?
– Када костимограф прочита текст, проучи улоге, тада израђује скице, доноси их мени и тог тренутка почиње мој део посла. На основу скица заједно бирамо материјале, а ја почињем да правим кројеве и да шијем. Скице приказују како костим треба да изгледа на сцени, али понекад не можемо да пронађемо жељени материјал или проценимо да би тако сашивен у реалности био неудобан, због чега је комуникација са костимографом кључна. У ходу правимо измене уколико је то потребно, договарамо се. Глумци су веома важни у тој фази израде јер костим мора да им буде удобан – они га носе и уколико се не осећају пријатно, то током представе може да их омета, размишљаће више о костиму, мање о улози, а то не сме да се деси. Припрема костима траје све до генералних проба. Чак и тада се дешава да направим костим, да глумац изађе на сцену и да се тада установи да то није оно што је замишљено. Да су можда они променили концепт, или сам ја „отишла“ на неку другу страну. Тада радимо преправке.
Тренутно припремате костиме за представу „Уходани ђаво“ чија је премијера најављена за 15. октобар, и колико можемо да видимо, у питању су савремени костими. Колико се тога уопште шије а колико се ослањате на готове комаде одеће?
– Када је комад савременији, неке делове костима можемо да нађемо и у фундусу, али није нам страно ни то да прошетамо до „секендица“ јер тамо заиста може да се нађе свашта. Понекад купујемо нове комаде одеће и то некада буде јефтиније, све зависи од представе. Ми имамо три продавнице материјала у граду, избор није велики па нам је понекад најједноставније да купимо готове комаде одеће.
Шијете костиме за обе сцене у Позоришту. Шта бисте истакли као разлику у изради костима за драмске и луткарске представе?
– Свакако да је шивење костима за Луткарску сцену другачије због разноврсних, шарених материјала, интересантних кројева. Ту могу да пустим машти на вољу, понекад и да се вратим у детињство. У припреми костима за Драмску сцену буде интересантно када се ради комад из неке епохе. Костими тада буду тежи за израду али је веће задовољство јер могу да будем креативнија. Понекад ми је теже да нешто преправим, него да сашијем ново. Са костимима је лако, са људима је теже, али све је то саставни део посла. Ако костимограф није толико искусан да зна шта жели, да стоји иза онога што предлаже и ако нема чврст карактер – да га глумци не наводе пуно, тада се кројач нађе између глумца и костимографа. Глумци се такође питају и то је нормално, њихова је улога и ако костим не прати улогу или се у њему не осећају добро, то морамо да исправимо.
Верујем да постоји више костима чију израду памтите. Ипак, да ли бисте могли да издвојите једну представу и костиме које сте упамтили по нечему посебном?
– Најдражи су ми били костими за представу „Богојављенска ноћ“. Тада сам тек дошла у Позориште, био је то период почетка мог рада. Могу слободно да кажем да сам емотивно везана за те костиме. Требало је у љихову израду уложити пуно труда, а било је и страха јер сам била нова. Постоји и анегдота управо везана за мене и те костиме, коју и данас у позоришту препричавамо. Наиме, тада сам дала све од себе да направим дивне, прекрасне костиме и у тој намери сам успела. Међутим, нисам била упућена да костими у неком моменту треба да се патинирају, ишмирглају, поблатњаве. Када су костими били готови, костимографкиња је узела шмирглу и почела да шмиргла материјал, а онда и ауто лак, да их патинира. Један костим је умрљала блатом. Стајала сам иза ње и гледала како маже костим блатом и у том моменту су ми кренуле сузе. Нисам плакала због свог рада, није то уопште оно што ме је погодило, али толико ми је било жао костима. У ствари, тада још нисам знала све о овом послу – каже нам Аранка кроз смех. – И сада ми колеге то често спомињу када сама узмем шмиглу и спреј да обрадим костиме. Рецимо када немамо неки стари костим који одговара за одређену улогу, ми га сашијемо од новог материјала. Бренером опрљимо материјал да направимо рупе, шмирглом га стањујемо да изгледа старо, изношено, да се костим цепа „сам од себе“. Ауто спрејом га патинирамо да не сија – заправо га сенчимо. Када имамо улоге попут те коју сам поменула са блатом, тада направимо два идентична костима за део представе док је лик био чист и други костим за део када је пао у блато. Тај костим поблатњавимо. Уколико представа дуго „живи“, а ми се томе у позоришту сви радујемо, костиме често морамо да преправљамо или да сашијемо нове. Јер, костими се троше ношењем, прањем, одржавањем, а мењају се и глумци физички.
Из свега наведеног и узимајући у обзир енергију којом препричавате, могу да закључим да волите свој посао.
– Сваки пут када дођем у позориште, ја сам поносна. Волим свој посао и мислим да је ово најлепше радно место у Позоришту. Сваки посао има своју драж и лепоту, као и оно што је мање лепо. Чак и костимограф и сценограф, они могу да маштају, да размишљају у том контексту да прилагоде костим улози али кројач је тај који прати глумца, костимографа, сценографа, светло, и себе на крају крајева. Костим буде онакав каквог га кројач намести, не у потпуности онакав каквог га костимограф замисли. Самим тим што се костим мења од скице до краја генералних проба, сваки кројач даје свој печат и наравно да сам поносна због тога. Када одем у фундус који се напунио за ових двадесет година, ја видим богатство свог посла – истакла је наша саговорница на крају разговора.
Б. Латиновић