И ове године међународна АССИТЕЈ (АСИТЕЖ) асоцијација обележава 20. март- Светски дан позоришта за децу и младе. На овај дан хиљаде позоришта и индивидуалних чланова окупљених у више од 85 националних АСИТЕЖ центара у свету чита поруке уважених уметника и кроз посебно припремљене програме, скреће пажњу културне и шире јавности ка позоришној уметности за децу и младе, на значај позоришне културе за намлађе и младе и њен утицај у одрастању, образовању и васпитању нових генерација. Обележавање 20. марта део је вишегодишње АСИТЕЖ кампање „Поведите дете у позориште“ покренуте 2012. године. Ова једноставна и јасна порука позива родитеље, наставнике, педагоге и све који брину о деци да омогуће деци и младима да остваре њихово право на уметнички доживљај не само на овај дан већ током читаве године.
Уз већ традиционалне поруке председнице међународне АСИТЕЖ мреже Су Џајлс из Аустралије, овогодишњу поруку из Србије упућује Јован Царан, награђивани глумац и редитељ у области луткарског позоришта.
Су Џајлс, Председница АССИТЕЖ-а
„Светски дан позоришта јесте важан дан у АССИТЕЖ-евој години, а АССИТЕЖ свима поручује: „Поведите данас неко дете у позориште“ – подсетник на одговорност одраслих да деци и младима омогуће да што је више могуће искусе уметност. Повести дете у позориште значи поново се повезати с извођењем уживо, с идејама и емоцијама, везама међу људским бићима, а значи и неговати право деце и младих на уметност, културу и слободу самоизражавања. Слушати децу и младе је веома важно – још је важније чути их и прихватити потребу за променом. Да цитирам АССИТЕЖ-ев Манифест, ми верујемо да је потребно урадити још много тога како би се испуниле обавезе свих земаља везане за Чланове 13 и 31 Конвенције УН о правима детета.
Ово је нарочито случај у светлу текуће пандемије, ратних криза која се одигравају у толико земаља широм света, као и насушне потребе за равноправношћу и једнаком могућношћу сваког детета да живи у одрживом, безбедном и здравом свету. Уметност и култура дају нам прилику да замислимо свет какав желимо да стварамо са својом децом и младима и за њих, те су стога кључни док радимо на томе да осигурамо боље услове за друштво у коме живимо. Ово је време када су живо позориште и представе више од свега потребни као потврда да машта
може да победи страх. Ово је време када храброст и уверења уметника који стварају позориште и представе за младу публику широм света могу да помогну да се створи простор за ослобађање, катарзу и изражавање радости деце и младих, где год да се налазе. Видели смо тако инвентивно, резолутно стваралаштво, такву посвећеност, а знамо, на основу примера
свих наших чланова, да не јењава одлучност да наставимо да стварамо позориште и представе за публику од најмлађег узраста, па све до адолесцената. Ми смо заједница која је постала снажнија.
Деца и млади осетили су последице губитка социјализације, самоуверености и наде и то је оставило дубок траг на њихово ментално здравље; доносиоци одлука са свих страна ћуле уши и обраћају пажњу. Нашој младој публици и учесницима су уметност, култура, позориште и представе потребнији него икад до сад; та кључна искуства која отварају путеве, шире перспективе, могућност немогућности, забаве и чудеса, лепоте и емоција; искуства која дају смисао хаотичном свету и подсећају нас на блискост целог човечанства“.
Јован Царан, глумац и редитељ, Народно позориште „Тоша Јовановић“
Поносно сам прихватио задатак да напишем поруку поводом светског дана позоришта за децу и младе. И већ у следећем тренутку пала ми је на памет прва реченица из представе „Капетан Џон Пиплфокс“ по тексту Душка Радовића. Дотични капетан тамо каже: „Сетио сам се себе па плачем…“ Ова изјава би лако могла да дефинише тренутну ситуацију у свету оних који се са позорнице труде да улепшају нечије детињство. Не уздише гусарски капетан Пиплфокс само због ситуације у луткарству, понеки уздах отме му се из душе кад се сети колико су скрајнуте све сценске уметности намењене младима. (О ситуацији ван мог хоризонта се не усуђујем да пишем. Довољно је само рећи корона. Ова реч је однедавно главна тема у жалопојкама о проређеном гледалишту. Одмах иза маршира беспарица. У дугој колони оваквих речи чврстим кораком ступа и неразумевање. Даље набрајање можете наставити и сами.
На срећу, сетио сам се једне песмице Душка Радовића из представе“Мишеви и мачке наглавачке“. У тој представи сам маскиран у миша рецитовао:
Мамурни Миш у Мемли Музеја Мерка Мртвог Мамута…
Миленијуми Минуше Мраз од Мамута начини Масакр и помор
Међутим Миш још Мрда. Мишу су Мало и Мраз и Мачка и Мишомор
Затим сам се сетио нас, луткара, глумаца, плесача и певача, свих нас са огромном вољом за преживљавањем. Као путујући забављачи, кроз векове смо вукли кола са опремом, по киши и мразу. И ми смо преживели све то. Нама су и мрвице са театарске трпезе биле довољне. Зато још увек мрдамо, као и онај филозофски настројен миш. Ни онај суморни капетан Пиплфокс није остао заувек у Хавани и кафани. Кукање је одбацио због авантуре пуне тешкоћа и свакојаких опасности и савладао многоглаво морско чудовиште. Срећа је да у нашем свету маште има довољно Пиплфокса и других гусара спремних да упркос свему ступе у коштац са сваковрсним неманима. Да већ једном покажемо ко смо прави ми.
Драги капетани и гусари и сви којима је ово важно. Мој предлог је да прву цитирану реченицу заменимо овом: „Сетио сам се себе и још увек мрдам. Мени су мало и корона и беспарица и сва чудовишта јужних мора“.
20. март 2022.