Интервју: редитељка Вјера Видов
Две године након адаптације изузетно успешне представе за децу „Дечак и месец“ на сцени НП „Тоша Јовановић“, редитељка Вјера Видов вратила се у Зрењанин – овај пут са једним од најпознатијих књижевних дела за децу у Хрватској. Живописна прича Иване Брлић Мажуранић о младом шегрту Хлапићу биће нешто ново за овдашњу најмлађу публику. И као да стиже у правом тренутку – онда када се друштво бори са недостатком емпатије и међусобном отуђеношћу. Представа „Чудновате згоде шегрта Хлапића“ понудиће деци оне вредности које старији кроз живот некад спонтано изгубе или свесно потисну.
– Овде сам други пут и једнако се осећам – као код своје куће. Још пре две године сам успоставила изузетан однос са целом екипом глумаца, техником, сарадницима, управом. Мој принцип рада је и овај пут исти – имам у глави причу коју желим да испричам кроз дело, али исто тако остављам огроман простор свим сарадницима, глумцима, сценографима, луткарима, да раде свој посао, да пусте машту и предложе своје идеје. Свако од њих зна и свестан је шта на крају треба да добијемо, али простор да постигнемо максимум је за сваког од нас велики. Јер оно што нешто значи за мене не подразумева се и за другог – волим да чујем и други угао. Тек након тога све то заједно сажмем, директно на сцени. Себе доживљавам само као диригента који окупи добру екипу и све то добро укомпонује. У Зрењанину је таква ситуација била од првог дана – радна, тимска, топла, пријатељска и изузетно професионална.
Зашто сте се одлучили за ово дело?
– Шегрт Хлапић је у Хрватској једна врста „библије за децу“. То је лектира у школама и нема оног ко не зна ту причу. О Хлапићу имамо филм, анимирани филм, сликовнице, његов лик се налази и на неким производима. Можда ми Хлапић зато на том поднебљу није био толико изазован, јер је много пута пласиран на различите начине. Радити ту причу у Хрватској би баш због тога за мене био двосекли мач – како га поставити на сцену тамо где сви већ имају одређену слику о том лику и причи. То је редитељски изазов и страх – да ли ћемо направити нешто већ виђено, ухватити ту нит коју је потребно пренети на публику. Признајем да бих имала велику трему да тамо испричам причу о Хлапићу. Овде се догодило нешто друго и сад морам рећи да ме је стид што ту сјајну причу Иване Брлић Мажуранић раније нисам дубље протумачила. У зрењанинском позоришту ми се десило то да сам почела да радим Хлапића без икаквих предрасуда, читала сам га онаквог каквог га је Мажуранићка писала и следила сам њену идеју. Поред тога што сам и самој себи дала шансу да кренем од почетка и дела у његовом изворном облику, исто тако су приступили и глумци и цела екипа – од почетка је то рад са нечим новим и непознатим. Почели смо заједно учити од Хлапића, истраживати га, увиђати величину његовог лика. Неизмерно сам захвална што ми се кроз ову прилику у зрењанинском Позоришту пружила шанса да тако важну причу видим у правом светлу. И зато га радим са толико љубави, као и глумци који играју „на прву“. Сами су одмах све усвојили, препознали су какве ликове треба да играју.
Када сте сагледали дело из свог угла, шта Вам је као редитељки била жеља да представом постигнете, коју поенту и поруку?
– Занимало ме је како из ове приче извући оно што се данас помало изгубило. Мажуранићка је то написала кроз призму детета, а ради се о емпатији коју смо ми, нажалост, спонтано, негде успут, изгубили. Деца су данас више окренута инстант садржајима, иду на три спорта, преоптерећени су обавезама, окупирани дигиталним садржајима. А код Хлапића је толико присутна та његова љубав према људима, не зато што је он другачије одрастао или другачије васпитан. Напротив, он је шегрт, нема родитеље, живи код мајстора који је љут на њега из својих разлога и непрестано га грди. Дакле, имали смо све аргументе да Хлапић буде једно проблематично дете. Међутим, он све невоље које се њему и осталима око њега дешавају схвата другачије.
У тако описаном животу који шегрту Хлапићу није нудио бољу перспективу, десила се и једна невоља, заплет који је заправо и почетак поуке ове приче.
– Заплет почиње тако што је мајстор за кога Хлапић ради направио лоше чизмице и купац није желео да их узме такве. Мајстор се зато јако љути на свог шегрта који, супротно, није љут на свог мајстора, већ жели да му помогне да се грешка исправи и зато одлази од куће са намером да разгази те чизмице. На том свом путу он сусреће разне људе – и добре и лоше, дешавају му се различите ситуације и изазови. У свакој ситуацији он се поставља тако да помогне, да учини добро дело. Он има визију која му није наметнута, да помаже људима. Хлапић је толико супротан од онога што смо ми у стварном свету, када пролазимо поред људи не примећујући ни њихове невоље ни потребе. Шегрт Хлапић их уочава и поставља се као озбиљан дечак који жели помоћи људима којима је у том тренутку помоћ потребна. И то је та дечија емпатија на коју ми изнова децу требамо да подсећамо. Ово је прича о одрастању једног дечака који је на том свом путу сазрео. Иако га тај пут није мазио, он је своју мисију испунио и вратио се онакав какав је био – пун љубави, скроман и отворен према свима, настављајући да буде шегрт. Открићу и то да ћемо направити један мали трилер, једну врсту неизвесности јер се на том путу Хлапићу свашта дешава. Знам да ће деци тај део бити посебно занимљив јер ће и сами препознати неке своје страхове и суочавања.
Какав нас концепт очекује на сцени?
– Задржала сам онај свој концепт да се сви виде на сцени, чак и глуци који анимирају лутке. Пет ликова ће анимирати лутке, остали играју „живо“. Лутке су стоне, али су веома упечатљиве, аутентичне. Не волим ништа да скривам од публике, желим да деца виде како то глумци раде и да истовремено прате причу. Сценографија је једноставна, али оставља толико простора за причу… Пуно ствари радимо први пут и то нам је занимљиво. Имамо један концепт рада – све оно што нас кочи прихватамо тако што то претварамо у корисни део представе. Оно против чега се не можеш изборити – то искористи, тај принцип.
Свака представа за децу је и представа за родитеље. На шта ћете Ви конкретно, као редитељка, скренути пажњу родитељима?
– Родитељи или да кажемо генерално, ми – старији, као да смо превише освешћени. Међутим, за шта заправо? Некада имам утисак да смо освешћени за неке небитне, спољашње, материјалне ствари које нам нису толико битне у животу. Али представе за децу знају и те како да нас освесте, у то сам се толико пута уверила. Чујем их како након одгледане представе кажу: па како смо на то заборавили, ми то више не радимо, имали смо то када смо били мали, тога више нема, те празничне среће и радости, рецимо. Све нам је постало некако превише модерно, површно, комерцијално. Ту неку спонтаност и емпатију смо изгубили негде успут, а како ћемо је онда деци дати? Када имамо емпатију много је лакше живети и гледати ствари око себе, мање гледамо негативно, мање осуђујемо друге људе. А деца… деца ће сама схватити оно што желимо овом представом да им кажемо. Ми грешимо често када кажемо: „Деца то неће разумети“. Разумеће, и те како. Знате, када играте представу и видите да се деца комешају, да не прате, нема горе критике од тога. Сигурна сам да се то неће десити и да ће им ово заправо бити веома забавна прилика да са Хлапићем прођу кроз његову авантуру.
Представа „Чудновате згоде Шегрта Хлапића“ биће премијерно изведена 1. децембра у 18 часова. Лик Шегрта Хлапића тумачи Предраг Грујић, а играју и Наташа Милишић, Кристиан Кардош, Олгица Трбојевић Костић, Данило Михњевић, Мирослав Маћош, Марија Пантин, Ана Чупић, Татјана Бараћ и Снежана Попов. Драмтуршкиња је Нина Павловић, текст је превела Ивана Андрић Пенава, аутор сценографије је Крешимир Томац, креатор лутака Благовеста Василева, а сонгове ради Зоран Булатовић Бале.
Представа је урађена захваљујући сарадњи са Фондацијом „Спомен-дом бана Јосипа Јелачића“ из Петроварадина и средствима добијеним на конкурсу Секретаријата за културу Покрајне Војводине. Фондација је такође омогућила превођење текста на српски језик.
Интервју приредила: Бојана Латиновић
Фото: Урош Степанов