Драмска сцена
Сезона 2013/2014.
Премијера: 18. децембар, 2013.
Жан Баптист Поклен МОЛИЈЕР
ДОН ЖУАН
Режија: Игор Вук ТОРБИЦА
Драматургија, адаптација: Тамара БИЈЕЛИЋ
Сценографија, костимографија: Вељко СТОЈАНОВИЋ
Аутор музике: Марко МАРИЋ
Корепетитор: Тина НИКОЛОВСКИ
Музички сарадници: Вишња РАДОСАВ и Ана АЛЕКСИЋ ШАЈРЕР
Инспицијент: Јелена РИСТИЋ
Суфлер: Мирјана ЋУК
Лица:
Дон Жуан – Иван ЂОРЂЕВИЋ
Зганарел – Дејан ДЕДИЋ (к.г.)
Елвира – Сања РАДИШИЋ
Гузман – Дејан КАРЛЕЧИК
Дон Карлос – Миљан ВУКОВИЋ
Дон Алонзо – Звонко ГОЈКОВИЋ
Дон Луј – Првослав ЗАКОВСКИ (к.г.)
Франциско – Јован ТОРАЧКИ
Шарлота – Едит ТОТ
Матурина – Јелена ШНЕБЛИЋ,
Пјеро – Стефан ЈУАНИН (к.г.)
Господин Диманш/ Дебели Лука – Мирко ПАНТЕЛИЋ
Девојка – Јелена КЕСИЋ (к.г.)
ПОЕТИКА НОВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ
Какав би и ко би, у данашњем свету, био Дон Жуан? То је питање са којим су млади редитељ Игор Вук Торбица и драматург Тамара Бијелић ушли у истраживање и реинтерпретацију истоименог Молијеровог комада. Но, колико год да су истраживали Дон Жуана, још више су истраживали савремени свет. Тако смо добили представу у којој је бескрупулозни заводник (што је и друго име за манипуланта) у ствари експонент беспризорног света у каквом данас живимо. Тај свет и јесте беспризоран зато што је саздан манипулацијом, она је данас владајућа моћ која људе оставља без памети и сопства, и претвара их у пуке следбенике, обожаватеље, копи-пејст производе. Дон Жуан је у исти мах и манипулант и жртва – таква је моћ манипулације, њено дијаболично лице данас, она се сама собом храни и не може да стане…
При том, говорећи о манипулацији, Торбица заправо говори о својој генерацији – новој генерацији младих људи. Јер, у 20. веку манипулација је, као велико зло, потицала из „отуђених центара моћи”, али је са интернетом, где се буквално за сваког појединца отвара простор за интеракцију, манипулација постала општа, тотална и без остатка. За нас из 20. века питање је било: како се одупрети, за интернет генерацију то је питање самог постојања, бити ил’ не бити – завести или бити заведен, учествовати или не учествовати у животу. Таква је данашњица и о томе је ова представа: фокусирајући лик митског заводника Дон Жуана, Торбица отвара вечно питања манипулатора и жртве, и сви на сцени су – у неком степену – у том односу, манипулација обликује пријатељства, љубавнике, родитеље, егзистенцију – од рођења до гроба, ко не учествује, тај је пустињак, као Јован Торачки у улози Франциска. Сви други су у потрази за следбеницима, што је и потрага за смислом, јер сопства више нема. Та идеја преточена је у сценски језик у неколико врло упечатљивих сцена, а преовлађује симболика фарсе, поетика цинизма.
Глумачка екипа одлично је пратила редитељеву замисао, а није им лако, јер тумаче идеје, а не карактере. Иван Ђорђевић у насловној улози и Дејан Дедић као Зганарел играју сугестивно и у реалистичком маниру, остали с више промишљене стилизације, али сви суптилно, у самоироничном отклону и са сценском сигурношћу која оставља јак утисак на гледаоце. Предвођени Ђорђевићем и Дедићем, Сања Радишић Суботић као Елвира, Дејан Карлечик као Гузман, Миљан Вуковић (Дон Карлос), Звонко Гојковић (Дон Алонзо), Јован Торачки (Франциско), Јелена Шнеблић (Матурина), Едит Тот (Шарлота), Стефан Јуанин (Пјеро), Првослав Заковски (Дон Луј), Мирко Пантелић (Диманш) и млада Јелена Кесић – сви играју с убедљивошћу која импонује и осваја публику.
У свом ликовном изразу – сценограф и костимограф Вељко Стојановић – ова поставка „Дон Жуана” је ванвременска. Као што, и у сценским дијалозима, женски ликови углавном чувају неизмењен Молијеров текст, а мушки углавном не – тако су и костими „подељени”, па су женски више из Молијерове епохе, док су мушки костими бурлескна мешавина свега, од доњег веша до циркуских трикоа, што – осим што ствара опуштајућу атмосферу – отвара и нову „игру значења”. Ефектан је и учинак композитора Марка Марића и музичкиог сарадника Вишње Радосав.
Зрењанинска поставка „Дон Жуана” није „баш” Молијер. Али и јесте. Јер, и Молијер је био позоришни иноватор, говорио је о свом времену и, користећи се ликом Дон Жуана који је, пре њега, већ постојао у литератури, отварао сложене теме о односу друштва и појединца. Кад би Молијер радио данас, он би правио представе, рецимо, на овакав начин…
Љиљана Баиловић, лист „Зрењанин“
