„Позориште је мој простор за игру“

Драмски пут почео је да утире на Академији уметности у Новом Саду, у последњој класи коју је ишколовао глумац Бранко Плеша. Кикинђанин Љубиша Милишић, супруг Наташе Милишић, глумице луткарског ансамбла Народног позоришта „Тоша Јовановић” од 1997, прикључује се театру и постаје део драмске сцене. Од тада, па до данас, осваја и фасцинира публику у граду, али и шире, играјући најразличитије роле и оживљавајући многобројне карактере.

Зрењанинци су га упознали у представи „Драга Јелена Сергејевна”. Потом су се низале улоге у најбољим драмама домаћег театра: „Антигона”, „Спасени”, „М70”, „Скапенове сплетке”, „Богојављенска ноћ”, „Укроћена горопад”, „Сутра ће бити боље”, „Говорите ли аустралијански”. Нашао се у Мајериној представи „Живот и прикљученија војника Ивана Чонкина”, а глумио је и у „Иза кулиса”. Гледаоци га памте као Џерају Џипа у „Човек је човек”, Лопахина у Чеховљевом „Вишњику” и свештеника у „Ромеу и Јулији” Николе Завишића. Оснивач је и директор Новосадског новог театра од 2008, која има статус престижне установе културе.

За наш лист Љубиша Милишић говори о најновијим пројектима, стању у култури, инспрацији, улогама.

„Калкански кругови” обарали су рекорде гледаности и одушевљавали публику. Како сте се ви снашли на овом терену?

– Било ми је велико задовољство када ме је продукција „Фирефлy” позвала. Читајући текст Ђорђа Милосављевића, једног од наших најбољих сценариста, видео сам да је целокупна прича интересантана, добро „скројена” и другачија. У разговору са Миланом Караџићем, са којим нисам раније сарађивао, али сам знао шта захтева од глумаца, наишао сам на велико разумевање. Пре свега је сјајан позоришни редитељ и ту смо се одмах „нашли”, јер говоримо истим језиком. Екипа коју су предводили Жарко Лаушевић, Војин Ћетковић, Милутин Мима Караџић, али и млади глумци пред којима је сјајна каријера, је „засукала рукаве” и озбиљно радила више од три месеца. Снимање у селу Јеловик, на обронцима Букуље близу Аранђеловца, памтићу као дивно искуство. То што је серија одлично пропраће¬на ме не чуди, јер сам видео у старту, да се прави нешто необично за ове крајеве, што ће публику „закуцати” за мале екране. То се и догодило.

Поверен вам је лик Џанде који је остао запажен. По чему се он разликује од осталих?

– Серија би се могла окарактерисати као „Тwин пеакс” на србијански, шумадијски начин. Рад на оваквом пројекту дао ми је прилику да испробавам своје моћи и могућности пред камерама. Улога Џанде је нова, већа и другачија од претходних. Дошла је таман на време, јер сам у претходном периоду „пекао занат” и био припремљен. Градњи лика приступио сам професионално, као што сам то и раније чинио. Коцкице су се сложиле и Џанда је добио своје место у целој причи.

Публика је са посебном пажњом пратила мини-серију „Породица” која говори о бурним временима и смени власти. Каква су била ваша очекивања?

– Мислим да је дошло време да се раде серије које говоре о старој, али и новијој националној историји и крупним, тектонским догађајима – поремећајима, који су утицали на данашњу слику Србије. Где ће нас све то одвести, остаје да видимо. То што се дешавало с краја 80-их година, па до почетка 2000-их је један озбиљан период и сматрам да млађе генерације, које су тада или касније рођене, кроз овакве серије, могу и треба да се упознају са свиме што се дешавало. По мом скромном мишљењу „Породица” је доста добро урађена. Није се стављала ни на једну политичку страну и фактографски је приказала догађаје који стају у три – четири дана пред Милошевићево хапшење. Моја улога није велика, али сам имао једну интересантну реминисценцију. Када сам био у војсци 1999/2000, као војник гардијске бригаде, обезбеђивали смо тај објекат. Нисам био тамо када је било само хапшење, али ми је терен био више него познат. Освежило ми је сећања на сва политичка дешавања.

Колико су се промене које су тад потресле Србију односиле на стање у култури? Каква је ситуација данас?

– Одговор на ово питање захтева једну дубљу анализу. Када смо завршавали Академију `97, професор Плеша нам је рекао – припремајте се да будете глумци 21. века. Већ тада је увидео са којим проблемима ћемо се сусретати. Произашли су из поменутог периода. Морали смо да се сналазимо, трагамо за ангажманом, сами правимо представе. Транзиција 90-их је све успорила, а оно што је бивало испред нас отежавало је стање у култури. Сада, 24 године касније, мислим да смо у озбиљном проблему. То су последице транзиције која предуго траје. То што је култура скрајнута, са њом и образовање, што се сад и те како види, доводи до тога да друштво треба овим проблемом да се озбиљ¬но позабави, а култура може много да допринесе. Увек оп¬тимистичан, надам се бољем економском просперитету и престанку борбе за опстанак.

Нису вас мимоишли ни највећи ТВ пројекти „Сенке над Балканом”, „Мочвара”, „Војна академија”, „Шифра деспот”, „Име народа”. Колико су редитељи и глумци успели да помере границе и квалитетом нас приближе светској кинематографији?

– У задњих пар година имао сам доста посла и не мо¬гу да се жалим. Хиперпродукција која се тренутно дешава полако доноси и квалитет, а не само квантитет. Свиђа ми се што шансу све више добијају млади глумци, редитељи, продуценти. Понекад, чини ми се, фали добрих сценарија. Када све сагледамо, поменуте серије нас стављају у ред европске, па и светске кинематографије. Регион и наше говорно подручје су освојиле, остаје да се „ширимо” даље. Серије које је радио Никола Пејаковић „Месо” и „Кости” су мени лично врхунске, као и Бјелогрлићеве „Сенке над Балканом”.

Шта за Вас значи глума и зашто сте се определили за овај позив?

– Глума је за мене, у почетку, био бег од стварности и живота, а то је био период деведесетих. Склањао сам се на пробе аматерског позоришта и тај свет ме је замађијао. Касније, на Академији, професор Плеша и поједини редитељи су ме убедили да је глума игра. Омогућава нам да се бескрајно играмо, не размишљајући о крајњем исходу, већ о томе да се забављамо, грешимо, поправљамо и уживамо у стварима које нас чувају од свакодневних дешавања, а истовремено нас враћају на основне и битне ствари. Бавити се позориштем стиче се привилегија да се бавимо класицима, великим писцима, људском мишљу у њеном најбољем издању од када је писане и изговорене речи на сцени. То је велика ствар која испуњава наше биће и омогућава нам да разу¬мемо свакодневна дешавања на прави начин.

Колико је Зрењанин плодно тло за преиспитивање себе и проналажење инспирације за улоге

– Фолклор, богато и шаролико културно наслеђе свакако доприноси. Човек, ако се окрене, из комшилука може да „ископа” многе велике ствари. Сетимо се само Зорана Петровића и приче о Сакулама. На томе позоришни човек може да остане 20 година, да има непресушну инспирацију, да буде гледан у Банату, а и широм света, јер су Банаћани познати као светски људи.

Шта Вас највише инспирише – позориште, филм или серије?

– Заправо, још увек позориште, мада ме је „заразила” игра испред камере у серијама и филмовима. То су два различита света који једно дају, друго одузимају. Ипак моја права инспирација је позориште изнад свега.

По чему памтите професора Плешу? Шта је најважније што вам је оставио у аманет?

– Бранко Плеша – велики стваралац и један неправедно, у широј јавности заборављен не само глумац, него редитељ, позоришни мислилац и иноватор који је оставио неизбрисив траг. Био је испред свог времена. Доносио је нове идеје и правце у глумачком изражају, али се увек ослањао на традиционалне вредности калсичног текста и речи и то је пренео и на нас. Пресудна ствар коју нам је усадио је позоришна етика; понашање на сцени и ван ње. Научио нас је и да се не плашимо препрека и отежевајућих околности, већ да идемо у сусрет проблемима.

По чему памтите најбоље време, а шта су били (и данас су) највећи изазови са којима се зрењанинско Позориште суочава?

– Најбољи период који је, нажалост, кратко трајао јесте када смо 1997-98. дошли Наташа Илин, Александар Богдановић, Југослав Крајнов и ја. Примио нас је тадашњи директор Драган Рајачић, пасионирани позоришни актер. Редитељи, представе, начин бирања репертоара били су на завидном нивоу. Имали смо, заједно са њим, огромну амбицију и снагу да стварамо театар испочетка. У уметничком савету седели су Вида Огњеновић, Радивој Шајтинац и многа велика имена. Да је такав начин вођења једне уметничке куће потрајао, данас би оно, сигуран сам, било боље од Сомборског.

Многи кажу да је зрењанинска публика специфична и да јој је тешко „удовољити”. Да ли се слажете са овом констатацијом?

– Не бих рекао да је специфична. Моје запажање јесте да се она мења. Била је хомогена, затворена. Долазе нове генерације. Последице неконтинуираног, доброг рада се осете, а разлога је много. Некада смо имали четири-пет драмских, три-четири луткарске премијере. Било је новца за продукцију, добре редитеље, фантастичне текстове, међународну сарадњу, путовања, гостовања. Све је то чинило квалитет. Томе доприносе обе сцене (за децу и одрасле) које су под истим кровом. Дешавало се и то да наши луткари одгајају публику која, касније, не жели да гледа представе домаће драмске сцене, него иде за Београд и Нови Сад. Велику улогу у свему игра Фестивал професионалних позоришта Војводине, који би требало да остане овде заувек и ствара праву публику. Тај однос мора да се прати и посебно вреднује.

Мирослава Малбашки, Лист Зрењанин, 26.8.2021.