У питању су одабране позоришне критике Зорана Славића, односно прикази драмских и луткарских представа зрењанинског позоришта у протеклих 50 година који су објављени у штампи и на интернет порталима, у издању Народног позоришта „Тоша Јовановић” и Градске народне библиотеке „Жарко Зрењанин”.
Сабирање текстова позоришне критике, нажалост, и даље је куриозитет не само за домаћу издавачку делатност, већ и за саму театролошку литературу, будући да су таква издања њен неизоставни део. Хоћу да кажем да је објављивање овакве књиге култоролошки догађај првог реда, и да би стога њена перцепција у нашој средини морала да надиђе оквире заинтересованости позоришне јавности.

Без обзира што при разматрању уређивачког аспекта ове књиге можемо поћи од ауторског начела и самог предмета критике, сматрам да је временска одредница у наслову – позоришни дневник од 1969. до 2018. године – кључна индикација за разумевање значења збирке позоришних критика као сведочанства о институционалном континуитету и метаморфозичком карактеру позоришта, чији се идентитет стога никада не довршава, јер да није тако, верујем да би свако, било да ради у позоришту или га посећује као гледалац, са сигурношћу могао рећи шта је његова непромењива суштина, а шта вео епохе или траг непоновљивог израза талентованог уметника. Или, можда, управо позоришни критичар може дати обрисе тог јединственог идентитета у настајању – налазећи се у својеврсном раскораку између две стварности, он у једној ослушкује морал и естетске прохтеве конкретне средине у реалном времену, док, истовремено, у другој отвара своје биће за уметничке надражаје који га уводе у стварност у којој владају мимезис позоришним језиком и катарза позоришним обликом, покушавајући на тај начин да докучи аналогије између два света. А када се везе успоставе, задатак је обављен – друштвена стварност постала је лик у огледалу позоришне стварности чију нам слику управо даје позоришни критичар. Из тих разлога, ова нам се књига нуди не само као хронологија позоришних критика, већ и као хроника зрењанинског позоришта, односно позоришна хроника града.

Иван Трифуњагић