Луткарска сцена Народног позоришта „Тоша Јовановић“ припрема представу „Миша Пупин Идворски“ по оригиналном тексту Угљеше Шајтинца, поводом 170 година од рођења Михајла Пупина, нашег великог научника, писца, добротвора и родољуба. Представа ће бити премијерно изведена у уторак, 21. маја, у 18 ч, а прва реприза у четвртак, 23. маја, у 18 ч.

А за ову прилику представљамо вам редитеља представе Петра Пејаковића и аутора комада Угљешу Шајтинца.

Петар Пејаковић, редитељ Фото: У. Степанов

Прича о рођењу, одрастању и одвајању од породице Михајла Пупина како би се „следио пут срца“… Да ли ова прича о нашем, али и светском научнику родом из банатског Идвора спада у оне приче које прате скоро све знамените и талентоване људе који хоће или морају да оду из своје средине да би остварили себе?

– Наша представа о Пупину истражује како најраније дјетињство утиче на одрастање „великих“ људи. Породица, пажљивост, топлина, љубав, природа, животиње и биљке, игра, машта, радост, пјесме и приче су састојци који су дио овог „рецепта“. Важан дио те приче је и самосталност. Бити свој и бити одговоран за себе. Одвајање од породице и одлазак из средине у којој си поникао су јако битни моменти. Они воде ка осамостаљивању, тражењу свог пута и упознавању свијета. Свијет се мора упознати, без тога нема великих дјела. И, наравно, школовање. Врхунске школе, професори и факултети су предуслов за значајан пут. Наша представа завршава ту гдје почиње школовање и одвајање од породице. Занимало нас је оно што је Пупин заувијек понио са собом на тај велики пут. Огњиште, глас мајке, љуљање кољевке, погачу, ђерам, ливаде, игре са сестрама, маслачак, Пулине, Тамиш, звук земље,…

Аутор драмског текста „Миша Пупин Идворски“ је Угљеша Шајтинац са којим се познајете од студентских дана, да ли вам је то омогућило јасније разумевање при дефинисању теме и избору из грађе која ће бити најпогоднија за обраду, тј. инсценацију?

– Угљеша је, прије свега, добар и посебан човјек и рјетко одличан писац. Тако да је то било пресудно за сарадњу и диван лирски текст који је написао. „Миша Пупин Идворски“ је њежан, поетичан, сликовит и надахнут позоришни текст. Са мало рјечи постигнуто је непрегледно пуно, као равница. Овај комад за све узрасте нуди обиље подстицаја, провоцира и инспирише, обавезује својом обазривошћу, али и нуди непрегледан простор слободе за читање и сценску игру. Хвала Угљеши за то. Баш је привилегија радити представе са тако написаним текстом.

Ми смо се веома лако и брзо договорили прије него што је текст настао у којем правцу би требала да иде прича. Да треба да остане у Идвору и у тим првим сликама из дјетињства које свакога највише одреде. Добро смо се разумијели и са великом радошћу смо приступили сарадњи на представи. Та радост у раду је нешто што ми је веома важно. Увијек ми је било жао што се у ових тридесет година колико се познајемо од студентских дана Угљеша и ја нисмо више дружили и сарађивали. Сада ми је још више жао.

Да ли је и колико је ову причу о одвајању од породице и о подршци родитеља детету при избору будућег занимања неопходно испричати данашњим родитељима и деци?

– Веома је важно. То је једна од оних „опасни“ подразумијевајућих тема, и самим тим, неважних. Увијек се трудим када радим представе за дјецу, да их паралелно радим и за родитеље и одрасле. Да представе имају паралелни план. „Миша Пупин Идворски“ јесте у великој мјери и прича о значају односа дјеце и родитеља. Данас је тај однос у великој мјери другачији него у вријеме Мишиног дјетињства. Утицај породице и родитеља је тада био много већи, ма колико се теже живјело. Мислим да су и родитељи боље одређивали приоритете и вредновали ствари. Чини ми се да су данас родитељи размажени и да су им побркане вредности.

Према ономе што се може видети да урађено на досадашњим пробама, чини нам се да Луткарска сцена зрењанинског Позоришта и ваша ауторска екипа припремају представу служећи се једним другачијим или необичнијим „луткарским језиком“ у односу на онај на који смо можда навикли?

– Одлучио сам се да посегнемо за мање конвенционалним средствима. То је мој начин рада и иначе. Мислим да је природно да када говоримо о великим људима и великим дјелима да посежемо у простор који излази из конвенција. Намјера је да се у формалном смислу направи искорак који би пратио Мишин искорак. Да потражимо посебност која је потребна да би се урадило нешто ново и значајно. У том смислу, свака од девет слика из Пупиновог дјетињства које је Угљеша написао, има свој кључ, свој патент. У представи ће се тако наћи и сјенке, и театар објеката, и музички театар, и физички театар, и разни други сценски патенти.

Оно што ми је посебно важно да сам у позоришту у Зрењанину остварио сарадњу са одличним глумачком екипом и тимом умјетничких срадника. Необично лагано и једноставно смо долазили до важних и сложених сценских рјешења. Посвећеност и атмосфера у позоришту су онакви какви се само могу пожелити. Заиграност, креативност, односи као у породици, одговорност, комбинација младости и искуства су нешто што је обиљежило рад на представи. Нажалост, те ствари заједно су веома рјетке данас у позоришту. И треба их чувати.

Аутор текста: УГЉЕША ШАЈТИНАЦ, редитељ: ПЕТАР ПЕЈАКОВИЋ, тотал дизајн: БЛАГОВЕСТА ВАСИЛЕВА, композитор: ЗОРАН БУЛАТОВИЋ БАЛЕ

Играју: ПРЕДРАГ ГРУЈИЋ, СНЕЖАНА ПОПОВ, МИРОСЛАВ МАЋОШ, АНА ЧУПИЋ, МАРИЈА ПАНТИН, НАТАША МИЛИШИЋ, КРИСТИАН КАРДОШ

У ПОВОДУ „МИШЕ ПУПИНА ИДВОРСКОГ“

Угљеша Шајтинац, писац Фото: Ј. Њ. Дрндак

На почетку и на крају, захвалио бих се нашем Позоришту и Луткарској сцени на прилици да се пише, а онда и заигра на тему величине Михајла Пупина. Венчању наших приступа, Петровом као редитеља и мојем као писца допринело је управо продуцентско искуство и проницљивост са којом Луткарска сцена тежи да од наизглед задатог, оптерећујућег, готово јубиларног феномена створи нешто више. Створити више значи не заборавити, не одрећи се магије и вештина које театар за децу чине незаменљивим спрам свега осталог што након тог придева ,,дечији, за децу итд.“ постоји.

Све што је Петар са даровитим ансамблом глумаца створио, њихова игра, све што је Благовеста реконструисала из својих сноликих визија, свака реч коју сам бирао да у оваквом поретку постоји, сваки зрак светла и звук, све то нека се стопи у дечију машту гледалаца-огледалаца, и тамо са друге стране огледалаца нек постане део раскошног доживљаја оних због којих смо све ово радили, на радост.

Угљеша Ш.