Глумац и редитељ Радослав Рале Миленковић враћа се у Народно позориште „Тоша Јовановић“ петнаест година након последње представе коју је режирао у Зрењанину. Локалну публику је још 2006. године „заразио“ стваралаштвом Антона Павловича Чехова режирајући тада представу „Вишњик“, а сада нам једног од највећих драматичара двадесетог века враћа на велику сцену. Овај пут адаптира две Чеховљеве једночинке, повезане у једну представу којој није случајно дао име „Луди камен“.
​
У позоришту се интензивно одвијају припреме за премијеру која је заказана за 5. март. У паузи између проба „Медведа“ и „Просидба“, разговарали смо са Миленковићем о његовој посвећености делима Чехова, његовим ликовима и њиховим слабостима, неспоразуму као неизоставном фактору бројних животних ситуација, трагичних а у овој представи и комичних…

Са Драмске сцене зрењанинског Позоришта отишли сте са Чеховљевим делом, а данас се са њим и враћате. Познавајући Вас, знамо да ово није случајност.

– Зашто Чехов? Чехов зато што је највећи, зато што је тако дубоко, беспоштедно, тако брутално искрено све што је написао – написао не би ли нас суочио са нашим баналностима, са нашом празнином, начином на који живимо, начином на који траћимо свој живот. Не би ли нам помогао да поднесемо заправо оно што је живот одувек и био, јер без обзира на појавности и на спољашне украсе, у људској души је увек та напетост и тај проблем који има свако од нас, како да превазиђе, да поднесе самоћу, отуђеност, усамљеност, баналност, тривијалност и тамне стране своје природе. У ове две једночинке које су наизглед врло веселе и у позоришном смислу класични водвиљи, то и те како постоји и пробија, а ја сам покушао да „изоштрим“ ту мрачну страну људске природе, чак и у тако овешталим, стереотипним ситуацијама као што су просидбе или заљубљивања и до кича доведени ритуали између мушкарца и жене. Мене да питате, ја бих режирао само Чехова. Не могу да се наситим те лепоте, те памети, дубине, бруталне искрености којом он заправо непоткупљиво прича своје приче о људима, о томе како је сложена људска природа и како се заправо сви наши проблеми јављају из наших очекивања и наших предрасуда о себи и другима. Мислим да је Чехов најбољи могући аутор за једно овакво репертоарско градско позориште, да нас сачува од баналног, вулгарног хумора и осуђености „да буде смешно, не би ли на благајни било успешно“.

Наговештајем о радњама у једночинкама, заљубљивању и просидби, као једном од ритуала у односима између жена и мушкараца, стижемо управо до назива представе.

– „Луди камен“ је наслов који сам дао обједињујући ове две једночинке јер је у обе у питању брак или некаква потенцијална брачна ситуација. У првој, „Просидби“, она се призива и за њом се жуди, док у другој, „Медведу“, брак као ситуација, као резултат односа између двоје људи, све време покушава да се негира, поништи и укине, али људска природа и љубав су такви да на крају сви ти покушаји да негирате оно што осећате, само још више појачавају жељу. И та заједничка тема брака као жељеног циља или брака као опасности од које бежимо и који поричемо, заправо то обједињује, па је „Луди камен“ добар идиом, израз који имамо у нашем језику, за нешто што у себи садржи иронију. А иронија је, по мом осећању, Чеховљева главна карактеристика.

Колико сте кроз ову представу публици пружили прилику да се поистовети са неким од ликова или саживи са одређеним ситуацијама?

– У водвиљу, односно у комедији, увек се у извесној мери стилизује, типизира, тако да на сцени имате „матору удавачу“, „старог нежењу“, „женомрсца“, „уцвељену удовицу“… Међутим, Чехов је толико велики писац да он у сваком том типу захвата толико дубоко, да неће бити човека у публици који ће остати глув или га неће дотаћи. Напротив, он је све стереотипе којима ми баратамо у односима мушкарца и жене или у односима потенцијалног брака, толико раскринкао и толико нежно проговорио о њима. Сигуран сам да ће на тему стереотипа женомрштва, неверних мушкараца, верних жена, преварених жена, свако у публици разумети и видети себе и свој случај.

Колики значај у представи дајете неспоразуму, као узроку бројних проблема у односима?

– Ово све почива на неспоразуму. Као велики писац, Чехов је у спровођењу комичког жанра у својим делима и у овим једночинкама, заправо објединио све врсте и све драматуршке механизме комедија. Карактери у представи су врло комични. Њихова унутрашња изобличења у ствари су смешна, али хипертрофираност њихових одређених особина не доводи до наказности, јер Чехов није писац гротески. Све оно што видимо у ликовима у представи, још увек има људску веродостојност, и по карактеру су они смешни људи. Али нису само карактери, већ су и саме ситуације комичне. На пример, жена која је у дубокој жалости и у томе инсистира, која неће да види белог света а ни мушкарца, за пола сата се смртно заљубљује и одлучује да се уда за повериоца који је дошао да наплати дуг… Саме ситуације су такве да појачавају, изоштравају комичност карактера, а да би се те ситуације дешавале тако драмски, да би биле позоришне и на принципу сукоба, онда је, наравно, најбољи механизам забуна. Највећа забуна коју сви ови јунаци имају јесте забуна са самим собом. Тако имамо човека који презире жене и који је решио да се никад више не заљуби, чиме је у ствари жртва сопствене природе, жени се после сусрета са уцвељеном удовицом. Комично је што све то стиже до пред двобој, до пиштоља, до једног страшног судара који је заправо израз бега од онога што осећамо, а не истинска жеља да се неко повреди или да се заиста брани нека част. У том бежању од себе, у том порицању шта је наша надубља природа, стиже се до такве једне крајности, а то је опет за комедију јако плодно тло и за гледаоца забавно.

До које мере истичете слабости јунака у представи?

– Комедија живи од слабости. Она увек говори о одређеним слабостима, манама, изобличењима, девијацијама. Овде је ипак у питању људска природа и брак као резултат одређене норме како мушкарац и жена треба да се воле и како треба да живе. Чехов је до пред крај живота одолевао браку, иако није био женомрзац. Али, био је веома свестан да се оно што се међу људима дешава, пре свега одвија на плану душе и онога што осећамо, и да отуда имамо његов чувени цитат из једног писма: „Не постоји боља половина, постоје тренуци кад ти је добро са неким. Два минута, три сата, седам дана, пет месеци, цео живот, како се коме заломи“.

Са каквом интроспекцијом, каквим питањима публика може да заврши гледање ове представе?

– Мислим да у позоришту, а у комедији нарочито, публика може добро да се забави, на свој рачун наравно, гледајучи причу која се односи на њу, и ако треба себи да постави неко питање, то је „колико сам ја сваки од ових или неки од ових јунака?“. У тој некој ситуацији, идентификацији кроз комедију, кроз хумор и смешно, да себе боље упозна.

Колико музика коју сте одабрали доприноси утиску о представи?

– Ја сам се одлучио за избор музике и оно што је за мене звук ове представе, то је хармоника. Народни инструмент који ће од етно мотива широке Русије до краја довести до једног јако жестоког, страсног, Пјацолиног танга на акордеону. То је тај звук даха, меха, те снаге, а врста теме и мелодије иду од неког непатвореног, аутентичног етно звука Русије, до жестоке страсти којом се и завршава наша представа – двобојем који прераста у свечано „да“, у спајање мушкарца и жене. Мислим да ће звук подржати развојну линију дешавања у обе једночинке, тај звук хармонике ће их објединити.

Да ли сте у глумцима пронашли оно што сте тражили и очекивали? Какав је њихов одговор на оно што сте сами замислили?

– Ја се овде осећам као код куће. Овде сам провео дивне године, радио сам доста представа, једну дечју и неколико представа на великој сцени. Свака од тих представа је била велико искуство, али у једном периоду сам овде заиста био код куће, био сам уметнички саветник зрењанинског Позоришта. Неке од глумаца сам тада упознао, некима сам предавао на академији. Са свима сам у подели до сада радио осим са Сањом Радишић. Озарен сам њеном људском суштином, посвећеношћу, предавањем садржају, процесу и колегама. Фантастично је то колико је великодушна, племенита, скромна, колико је према себи критична, можда и сувише, али то је и добро. Фантастична екипа, заиста, пре свега Јован Торачки који је првак овог позоришта, а ту су и Наташа Илин, Љуба Милишић који су и „класићи“ и моји дугогодишњи пријатељи. Бисери су ми Мирко Пантелић и Звонко Гојковић који играју мање улоге, али ја сам захвалан што су пожелели да се играју са нама и што су и у тим малим задацима свесни колико нас заправо Чехов обавезује да негујемо неки однос према себи. Колики год задатак да имате у Чехову, морате јако да очистите своје глумачке алате, да сте наспавани, да сте у најбољој форми макар само морали да прођете преко сцене. Кад Чехов некоме да име, тај има судбину, а да ли ће да се појављује на сцени минут или 30 минута, то за глумца који има исправан однос према себи, према својој уметности, на крају крајева није ни важно. Главне улоге играју Звонко Гојковић и Мирко Пантелић, само се то не појављује тако у нашој представи. За њих су то једнако захтевни задаци, једнако узбудљиви изазови што се глуме тиче. А што се неког људског контакта тиче, ја сам међу пријатељима. Ми смо братство, а нисмо секта. Ако постоји нека странка Антона Павловича Чехова, ту бисмо се сви учланили.

Бојана Латиновић, ​26. 2. 2022.