Пише: Ивана Кукољ Соларов

Луткарска сцена Народног позоришта „Тоша Јовановић“ је професионално луткарско позориште које делује у оквиру зрењанинског театра заједно са Драмском сценом.

Лутарска сцена је основана 1956. године као Марионетско луткарско позориште у згради Пионирског дома. На темељу аматерских луткарских представа у периоду пре Другог светског рата и све веће потребе публике, али и уметника да се баве овом врстом уметности, настало је професионално луткарско позориште.

Први руководилац је био Шандор Хартиг, свестрани уметник, писац, редитељ, креатор лутака, сценографије и костима који је у првим годинама радио на стварању ансамбла кроз рад који ће од најмлађих суграђана направити праву позоришну публику. Ту прву деценију рада карактерише велики број марионетских представа и вишејезичност. Ансамбл у то време може да игра на српском и мађарском језику, али се раде и представе на румунском и словачком у којима глумци анимирају лутку уз глас са магнетофона. После Шандора Хартига долази Ђорђе Дамјанов Ђекша, управник који је за позориште набавио аутобус и неопходну сценску технику. Током мандата Стевана Марионцуа у ансамбл долазе глумци који су обележили њен рад и чија имена се везују за велике и успешне представе. То су Јован Царан, Тихомир Мачковић, Кристина Мирков, Ирена тот, Мирјана Шајтинац. У то време градске власти доносе одлуку о интеграцији којом Луткарско позориште постаје део НП „Тоша Јовановић“. Физички су ове две куће спојене 1982. године када су се луткари уселили у зграду „великог“ позоришта јер је њихова демолирана и урушена. Зграда луткарског позоришта никада није реновирана, а луткари и даље игају на великој сцени НП „Тоша Јовановић“ која није идеална за ову врсту уметности. Са једне стране, публика од када са три године почне да долази на луткарске представе па до одраслог доба зна да је кућа позоришта у прелепој барокној сали. Са друге стране, гледалиште и сцена овог барокног позоришта нису прилагођене најмлађој публици, а марионетског моста више нема.

Најпознатији и најупешнији период у раду Луткарске сцене обележио је Владимир Грубанов као њен руководилац. Током те три деценије зрењанински луткари су сазрели у озбиљан ансамбл који је радећи са највећим именима југословенског луткарства стварао велике представе, освајао награде на домаћим и страним фестивалима. Поменимо представе „Крилата крава“, „Румена и стари лав“, „Мала ружа“, „Митови балкана“ и 5 „Златних делфина“ у Варни, учешће на Битефу…

Брига о будућности јесте оно што је увек карактерисало зрењанинску Луткарску сцену. Прве деценије стварање репертоара, затим играње тог репертоара, квалитетан ансамбл и међународна гостовања током 70-их и Драмски студио средином 90-их година прошлог века. Свестан чињенице да у нашој земљи не постоји школа за глумце луткаре, Грубанов је основао драмски студио 1995. године са циљем да се кроз рад са Иреном Тот, Мирјаном Шајтинац, Вишњом Каузларић Мандић и Јованом Цараном обуче заинтересовани талентовани млади људи за бављење луткарском глумом. Након завршетка рада Студија направљена је аудиција након које је луткарски ансамбл добио нове глумце. Наташа Милишић, Олгица Трбојевић Костић, Андрија Поша, Данило Михњевић, Снежана Попов и Мирослав Маћош су данас ансамбл Луткарске сцене који је опет неопходно подмладити.

Подмлађивање ансамбла је веома значајно не само за нашу Луткрску сцену већ за луткарство уопште у нашој земљи јер се на тај начин и очигледно једино могућ, кроз рад са искусним луткарима и преношењем „заната“ на млађе генерације стварају глумци луткари.

Последњи период деловања зрењанинске Луткарске сцене обележило је стварање редитеља из редова глумаца. Пружање шансе глумцима који имају талента, воље и идеја да се баве режијом резултирало је неким успешним и вишеструко награђиваним представама, које су опет омогућиле да се превазиђе дуг период тешке економске кризе. Тако су Ирена Тот („Ружно паче“, „Царски певачи“, „Јана“, „Чаробна свирала вилењака Милана“, „Мала принцеза“…) и Јован Царан („Гускалица“, „Тврдоглаво јаје“, „Трчи, трчи трчуљак“, „Бакина фотеља за далека путовања“, „Приче птице лажљивице“…) сазрели као редитељи. Шансе су добро искористиле и Сенка Петровић и Олгица Трбојевић Костић.

Стога је будућност извесна једино у подмлађивању ансамбла и у очувању марионетског позоришта од заборава.