У новој представи Драмског ансамбла “Силвија”, глумица Весна Варићак тумачи пса који ће у једној породици направити заплет али и помоћи ликовима да боље спознају своју и природу међусобних односа.
– Свака улога је посебна на свој начин и тражи од глумца да се подеси на фреквенцију лика који тумачи. Силвија је специфична по томе што је чиста емоција и енергија. Не постоје калкулације, скривања, објашњења… већ само “бити у тренутку” и пружити чисту, огромну љубав. Она јесте пас, али нисмо хтели да је урадимо као имитацију, већ да кроз неке људске карактеристике прикажемо њену суштину. То је било посебно захтевно.
Чему Силвија треба да нас научи?
– Ми људи верујемо да је интелект који нас краси најважнија, најмоћнија ствар и да је то оно што нас чини супериорнима у односу на друга бића. Заборављамо да су мање опипљиве и невидљиве ствари често много важније и неопходније за наш живот. Верујем да пси комуницирају са нама на неком поднивоу којег ми нисмо свесни. Зато нас они чине бољим људима, уђу у наш живот у правом тренутку, зато разумеју сваки нас поглед, осећају оно што и ми, зато они са нама стварају нераскидиве везе и помажу ту где и све технологије затаје.
Шта би људи требало да схвате и закључе? Да су односи… какви? Да је живот…заправо, какав?
– Оно што је мене додатно интригирало у овој причи јесте шта се то заправо деси са људима да навуку толико оклопа на себе и да их тако тешко или чак никако не скидају пред другим људима, а да их онда неко невино биће које се појави у њиховим животима потпуно разоружа да су спремни да му повере све своје најтананије суштине, без икакве бојазни да ће бити повређени или испасти смешни? Да ли нас вербална комуникација само удаљава од суштине, да ли нам она компликује животе уместо да нам помогне? Колико смо спремни да ћутимо са неким? Умемо ли да ослушкујемо себе и друге? Умемо ли погледом да се разумемо? Умемо ли да застанемо? Јесмо ли заборавили да само постојимо?