Нова представа на Драми НП „Тоша Јовановић”

Разговор са редитељем Борисом Лијешевићем поводом рада на новој представи (Зрењанин, аутор Игор Штикс) на Драми Народног позоришта „Тоша Јовановић”, која за тему има радничко удруживање у борби за радничка права у друштву разорене привреде и пљачкашке приватизације, али која уједно актуелизује и теме ксенофобије и трансфобије у времену нарастајуће нетрпељивости и нарушености људског достојанства.

Иван Трифуњагић

С обзиром на тему којом се бавите у комаду, хајде да нашим читаоцима укратко приближимо идеју оне врсте позоришта која се у театролошкој литератури означава појмом документарног позоришта или театра чињеница. Наиме, познато је да се у документарном позоришту база представе гради од снимака, докумената у ужем смислу, писама, статистичких података, фотографија, новинских и радијских извештаја, итд., али и изјава аутентичних учесника догађаја или процеса који се тематизују, те да је стога то позоришни израз настао из потребе да се истина директно саопшти на сцени, актуелизујући управо оне друштвене проблеме који су политички неосвешћени. Да ли комад Зрењанин наговештава управо један такав друштвени ангажман?

– За мене је документарно позориште, пре свега, оно позориште које настаје на основу интервјуисања људи о одређеној теми, применом такозване вербатим технике, а не оно које је настало на основу ауторског писања. Хоћу да кажем да ни овај комад на коме радимо није у правом смислу документарни израз јер су ситуације приказане у њему ипак типичног семантичког карактера, па би стога и играње представе у другим градовима конотирале другачија значења, она која су карактеристична за ту средину. Ако је у почетку и постојала идеја да се текст непосредније веже за зрењанинску средину, тј. да се универзална тема коју комад проблематизује посматра више у контексту локалних ознака, чиме би се несумњиво подишло зрењанинској публици, она је заправо била основа за развијање фикционалне приче и њених актера који се ослобађају зрењанинских датости.

Да ли то значи да сте се у сарадњи са Игором Штиксом више находили стварању предлошка на основу ваших аутентичних искустава, а мање драматуршки адаптирали снимљене разговоре са реалним људима? Ово питам стога што сте се већ бавили овом врстом позоришта, да подсетимо само читаоце на Чекаоницу у Атељеу 212 или Јаре у млеку у Позоришту младих…

– Мој опус од неких тридесетак представа често се посматра у кључу ове врсте позоришта, али је заправо истина да се, по мени, свега једна шестина њих може подвести под документарни позоришни израз – режирао сам две представе у Атељеу 212, једну у Битеф театру, једну у Позоришту младих у Новом Саду и једну у Црногорском народном позоришту у Подгорици – дакле неких 5 представа, и не бих у том смислу „театар чињеница” посматрао на канонски начин… На послетку, чак бих избрисао то „документарно” и оставио само позориште, јер, било да је у питању сведочење, ауторски предложак или идеја која на неки други начин долази до мене, а коју затим развијам, у тренутку истине, а то је онај тренутак када се публика налази у сали, када се размакне завеса, гледаоца не занима да ли је то документарно позориште или не, већ само катарза и једино катарза, и мислим да је она мера истине, да се све у позоришту мери катарзом. Једноставно, некоме више прија да ради Шекспира и класичне текстове, или, пак, да на неки други начин дође до материјала, али мислим да је кључна та борба за „материјал”. Јер, када се осврнем на то како су писали неки писци, нпр. Чехов, Кољада, Аца Поповић, увек се присећам како је Кољада сведочио о томе да је живео у таквим деловима Москве где су зидови зграда били толико танки да је, хтео не хтео, морао слушати разговоре других људи, свађе и расправе из суседства својих комшија, и да је управо то записивао! Е сад, да ли је то документарно позориште? Па, јесте, тек је то документарно позориште, настало из стварности! Подсетимо се само његових комада Бајка о мртвој царевој кћери или Мурлин Мунро или Полонеза Огињског. Па, онда, Чехов, из његових се писама може видети колико је тек он ослушкивао стварност и преносио је директно у драме. Или Томас Ман, за кога се сматра да је пола грађана Либека ставио у своје Буденброкове… Дакле, кроз неке измишљне актере и судбине које им се догађају транспонована су уметничким процесом реална искуства настала у стварности. Веза у ономе људском између публике и конкретног искуства успоставља се посредно, преко ликова у позоришној представи у којој „живе” стварни људи.

Када узмемо у обзир оно што је до сада речено у погледу обраде уметничког материјала, и да сада томе прикључимо критички однос према теми комада, да ли се онда отварају и нове перспективе у постизању уметничких циљева?

– Свакако! Да вас подсетим да је у Брехтовом комаду Мајка храброст радња смештена у оквирима тридесетогодишњег рата између католика и протестаната у 17. веку, али је то заправо осуда рата по себи јер је комад настао 1939. а изведен 1941. године, у јеку Другог светског рата. А када је хтео да говори о Хитлеровом доласку на власт (Заустављиви успон Артура Уиа), онда је узео миље трговаца карфиолом из Њујорка с почетка века и створио Артура Уиа и Ернеста Рому, као и исту ону, на почетку комада дату, схему механизма која је Хитлера довела на власт. Брехт је узимао друга времена и друге људе да би говорио о људима из свог времена. Али би се рецимо прича о ововременим интернационално расељеним људима и емигрантима могла испричати на основу интервјуа са некима од њих. Хоћу да кажем да је поступак формалне обраде материјала, тј. његове стилизације, питање редитељског избора, већ према томе на који ће се начин теми успешније уметнички приступити.

Радним насловом представе сугерисано је и порекло имена града, а и један од ликова у комаду такође се зове Зрењанин, да ли се на тај начин симболички назначава морални узор који треба следити и да ли се антиципацијом једне такве, позитивне културе сећања подсећамо на слободарске традиције, које, у контексту теме којом се у представи бавите, треба да обухвате и значења одбране људског достојанства?

– За мене је то, пре свега, подсећање на људе који су крварили за ову земљу. И када се из перспективе овог времена, у коме су скоро све фабрике уништене, чак и оне које су старије од једног века, када земља није више индустријска, сетимо људи који су стварали све то, који су гинули, онда се питамо – где смо то онда ми у односу на њих?! Како треба да стојимо пред таквом, могу слободно рећи славном, храбром и градитељском прошлошћу?! Радња овог комада смештена је у радничком миљеу фабрике која је деведесетих година прошлог века „пребачена” из друштвеног у државно власништво, а затим из државног у приватно, и данас се налази пред стечајем. Њу воде неки сумњиви типови, са полукриминалним досијеима, па се питамо куда је отишло, у чијим је рукама завршило то наслеђе у коме су, ако не наши очеви, онда сигурно наши дедови крварили и давали своје животе? Шта се десило са тим? Како је могуће да се све ово десило са земљом која је „у крви” настала?

Да ли се из једне такве критичке перспективе према темама спреге политике и криминала, пљачкашке приватизације и обесправљености радника, захватају и неки други горући проблеми у нашем друштву? Да ли је атмосфера страха, себичности и безнађа довела људе у ситуацију да не осећају елементарну солидарност и емпатију, као ни људски идентитет у некоме ко је другачији?

– У бризи за земљу, за „здравље” нације, проналазим нешто веома увредљиво, а то је да смо допустили да све пропадне, да толика средства буду изнешена из земље, да се угаси привреда, а не можемо да допустимо „сексуалну слободу”. Молим вас, па код нас је врхунац толеранције да неко каже да нема ништа против хомосексуалаца, али само да га не дирају! Ствар је у томе шта је то што нас боли, чему се противимо, а чему се, пак, не противимо! Којим се све пошастима нисмо противили две, три деценије, а тзв. прохтевима слободне љубави се противимо! Мислим да је један такав критички став незаобилазан, штавише, он се мора нагласити у третману тема ксенофобије и трансфобије. Јер, све време обраде прикупљеног материјала и рада на представи, присутно је управо питање – шта нам се то догодило? Ево, управо сам јуче чуо за неку фирму у којој је радно време до 17х, а у 10 минута до 20х нико још није напустио радно место! А онда радница каже: јој, боли ме стомак! На шта ће још шеф рећи: наравно, и треба да одете ако вас боли стомак! Дакле, три сата је прошло од краја радног времена, а нико нема храбрости да устане од посла јер ће добити отказ! Мислим да је дошло неко време када Маркс опет постаје популаран и да неке понижене и сурване у блато вредности у протеклим деценијама треба ревалоризовати. Размислите, ми опет идемо ка томе да неки послодавац за кору хлеба може да нам ради шта год хоће, али буквално шта год хоће, и да су људи у ситуацији да морају да трпе то бацање коре хлеба јер другу кору хлеба немају! И тај неки привредник или приватник у стању је да вас натера да радите и по 12 сати, и да вам још за то не да плату, због чега сигурно неће бити санкционисан јер сви актуелни закони њима некако иду на руку. Тако да када помињемо Жарка Зрењанина и неке тековине претходног времена, социјализма, на пример, не можемо а да се не запитамо – где су те вредности? Па, ми смо их свукли у блато и почели да им се ругамо! А онда је, опет, ту и велики капитал који намеће нове видове експлоатације почивајући управо на људској понизности. Да, мислим да је тема удруживање радника зарад борбе за своја, радничка права доминантна тема у овом комаду.

Већ сте сарађивали са зрењанинским глумцима радивши на представи Слуга двају господара, да ли сте на основу тог искуства задовољни направљеном поделом, али и можда у некој врсти стваралачке неизвесности да ли ће њихова игра одговорити потребама ове, ипак специфичне врсте театра

– Да, у овој подели од 7 глумаца, већ сам имао то задовољство да радим са Јованом Торачким и Сањом Радишић, коју познајем још као колега са факултета, на представи Слуга двају господара, која је заправо била копродукција СНП, НП „Тоша Јовановић” и Будва град театра. Дејану Карлечику, Стефану Јуанину и Милану Колаку био сам асистент на Академији и знам их од њиховог пријемног до дипломског испита, и веома се радујем што су пронашли своје место у позоришту и да добро и предано раде. Заправо, једина су ми „непознаница” Едит Тот Мишкељин и Миљан Вуковић. Али бих овом приликом желео да истакнем то да ја ипак више волим да радим у једном ансамблу него у некој копродукцији где се људи слабије или уопште не знају, више волим да некако уђем, да упливам у неки ансамбл, и то ми је искуство увек шок за организам! Јер, треба се привићи, поготову у почетку који обично траје десетак дана, а онда се појави та радост пробе, стварања и сусрета са глумцима када се све то некако „испегла”. Али, ипак, на сваку пробу идем некако са муком и измишљам разлоге за њено одлагање, а завршим је пресрећан и не могу да дочекам следећу! Тако је и са сваким новим послом, ако се уђе пуном ногом, те је стога цео тај стваралачки процес чудо – неки људи окупљени око некаквог материјала, који је пре две године представљао само идеју управе зрењанинског позоришта да се на позоришни начин исприча прича о Зрењанину и проблему његових фабрика, а онда је та идеја прешла код мене, па је од мене отишла Игору Штиксу када настаје некакав комад који се од Игора враћа поново мени, а од мене, затим, бива предат глумцима. Ви, заправо, видите како се дух идеје претвара у нешто материјално, видите како почетна идеја-реч има снагу да постане нешто. И сад смо већ на позорници на коме су неки шанк, нека лопта, мапа неког мизансцена. То је управо оно чудо стварања ни из чега.