Драги пријатељи,

Док свет, као да је прикључен на инфузију, сваког сата и минута прима нове вести, могу ли да нас све, као ствараоце, позовем да приступимо истинском простору и сфери и перспективи епских времена, епских промена, епске свести, епских промишљања и епских погледа? Живимо у епском добу људске историје, а дубинске и значајне промене које проживљавамо у погледу односа људи са самима собом, са другим људима и са осталим светом скоро су ван нашег опсега да их спознамо, артикулирамо, искажемо, изговоримо. Ми не живимо у двадесетчетворочасовном циклусу вести, већ живимо на крају времена. Новине и медији су у потпуности неприпремљени и онемогућени да се ухвате у коштац са свим стварима које проживљавамо.

Где је језик, где су покрети и где су слике који би нам омогућили да схватимо суштинске промене и расколе које доживљавамо? И како можемо да схватимо садржај наших тренутних живота као искуство, а не као новинско извештавање? Позориште је уметничка форма искуства. Како у свету који је преплављен опсежним медијским кампањама, симулираним искуствима и туробним предвиђањима можемо да досегнемо ван непрекидног понављања бројки да бисмо искусили оно световно и бескрајно у појединачном животу, екосистему, пријатељству и светла на плавом небу? Две године пандемије корона вируса су утихнуле људска чула, сузиле људске животе, уништиле везе међу њима и вратиле нас на један необични почетак људске живота. Које семе треба посадити и узгајати у ово време, а које ижџикљало и нападно корење треба затрети, потпуно и за сва времена? Много људи је на ивици. Много се насиља распламсало, нерационално и неочекивано. Много се утемељених оквира показало као структуре непрекидне окрутности.

Где је наша култура сећања? Чега треба да се сећамо? Који нам ритуали напокон дозвољавају да поново измислимо и започнемо кораке које никада нисмо направили? Позоришту епских визија, сврхе, опоравка, поправка и бриге требају нови ритуали. Нама не треба забава. Нама треба окупљање. Треба да делимо простор и градимо заједнички простор. Треба нам заштићени простор суштинског разумевања и једнакости. Позориште је земаљско стварање простора једнакости међу људима, боговима, биљкама, животињама, капима кише, сузама и препорода. Простор једнакости и суштинског разумевања осветљава скривена лепота коју одржава живом суштински однос опасности, спокоја, мудрости, деловања и стрпљења.

У спису Аватамсака Сутра, Буда набраја десет врста стрпљења у људском животу. Једно од најснажнијих је „Стрпљење да спознамо све као опсену“. Позориште је одувек представљало живот на овом свету као опсену, дајући нам могућност да ослобађајућом јасноћом и силом докучимо људску илузију, заблуду, слепило и порицање. Толико смо убеђени у оно што посматрамо и начин на који посматрамо да не можемо да видимо и осетимо алтернативне стварности, нове могућности, другачије приступе, невидљиве односе и безвременске везе.

Ово је време за суштинско освежавање наших умова, наших чула, наше маште, наших историја и наших будућности. То не могу да ураде људи који раде сами, изоловани од других. То је нешто што морамо да урадимо заједно. Позориште нас позива да то учинимо заједно.
Најискреније вам хвала на вашем раду,

Питер Селарс

​23. 3. 2022.